Biljani (33) i Rajku (41) Čubrilo operacija „Oluja" je promenila sudbinu i potom određivala adrese. Iz Raduča u Lici, kod Gospića, prvo ih je smestila u Novu Pazovu, a potom u Gornji Milanovac. Posle dve i po godine, ponovo su se selili. Neki dobar vetar doneo ih je na sever Banata, u Kikindu. Tu su se prvo skrasili u izbegličkom kolektivnom centru, a već dve godine žive u novom stanu.
Ni po čemu se ova porodica ne razlikuje od mnogih drugih. Iako imaju manjak novca, smeh u njihovih 40 kvadrata ne nedostaje nijednog trenutka. Malo zahvaljujući urođenom ličkom humoru, ali ponajviše su za to zaslužna njihova deca Srđan (13) i Jovana (6). Oni na najbolji način opravdavaju onu narodnu da „kuća nije tesna kad čeljad nisu besna", jer s njima živi i baka Jela (69), Rajkova slepa majka.
Ova vesela i složna porodica izdržava se od tri „plate" - Rajkove koju zaradi u preduzeću „Blik produkt", Biljanine od prodaje štampe u kiosku „Štampa sistema" i Jeline penzije , koja stiže iz Hrvatske. Iako sve zajedno iznosi oko 35.000 dinara, ne žale se. Kažu, bilo je i gorih godina. Rajku nije teško da radi i prekovremeno da zaradi više, a sve je lakše otkako je u maju ove godine dobio stalan posao. Pre toga su on i Biljana sedam godina držali tezgu na pijaci.
- Radili smo naizmenično, ja pre podne, Bilja po podne i sve tako dok se Joca nije rodila. Bilja je onda imala drugih obaveza, ali sve se izdržalo. Na tezgi je najteže bilo ujutro složiti žvake, čokoladice, kafu i sve ono što smo prodavali, a onda uveče spakovati. I tako svakog dana - kaže Rajko.
Iako su u kolektivnom centru živeli u sobičku koji je ujedno bio i magacin za robu, Čubrilovi nisu oklevali da dobiju i drugo dete. Jovana je samo unela dodatnu radost u njihov dom. Najviše joj se obradovala baka kojoj je ona najveća radost i lek .
Osim što je bakina mezimica, Jovana se uvukla pod kožu i bratu.
Zbog toga ne može daje odbije kada želi da spava u njegovoj sobi.
Sestra je već ponosna na brata košarkaša. Srđan je učenik VII razreda OŠ „Vuk Karadžić" i već je sedmu godinu košarkaš Kikinde. U timu igra na poziciji centra i želi da postane policajac. Planira da upiše srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Želja mu je da jednom otputuje u Grčku.
- Najviše novca potrošimo na hranu, na njegove patike i knjige. Stan je takav da možemo reguiisa-ti potrošnju gasa i vode, pa štedimo energiju - priča Biljana.
U novom stanu je i nov televizor, Srđanov mobilni telefon ima i kameru, pa sestru fotografiše kad god je dobra, a na kompjuteru zajedno pogledaju slike maminog i tatinog zavičaja. Srđan je rođen u Banjaluci, dok je porodica bila na putu od Like do Srbije, a Jovana u maloj sobi kolektivnog centra u Kikindi.
- Soba je imala 16 kvadrata - kaže Rajko. Međutim, sin je precizniji i ispravlja oca da je bila veća - imala je tačno 17,40 metara kvadratnih!
- Jovana nije ni imala krevetac. U stvari, imala je, ali smo ga odmah izbacili jer je u sobi bilo malo tijesno - imitira Srđan očevu ijekavicu. Njemu nije teško da setru povede u vrtić, kad pođe u školu, a Jovana dodaje da već pet godina ide u „Plavi čuperak”.
- Vaspitačice su mi Sandra i Dragana. Kad nisam u vrtiću, čuva me baka. Rođendan sam slavila u igraonici „Zvončića”, a najviše volim da idem s mamom u grad - rekla je Jovana.
(Blic)
